Postoji jedan nepisani ugovor između filma i publike. Film obećava - biće zanimljivo, biće smisleno, nešto ćeš razumeti na kraju, neko će patiti, ali neko će i pobediti, i izaći ćeš sa osećajem da si bio negde. Yorgos Lanthimos taj ugovor nije potpisao. Štaviše, čini se da nikad nije ni pročitao ništa slično tome.
Njegovi filmovi ne nude utehu. Ne nude ni katarzu. Nude nešto nelagodnije - ogledalo u kome se ne prepoznaješ odmah, ali ne možeš da prestaneš da gledaš.
Svaki Lanthimosov film počiva na jednoj istoj konstrukciji - postoji sistem, sistem ima pravila, pravila ne moraju da imaju smisao, i likovi ih se pridržavaju bez pogovora.
U Dogtooth deca odraslog uzrasta nikad nisu izašla iz dvorišta porodične kuće. Roditelji su ih naučili pogrešnim značenjima reči - “more” znači stolica, “zombie” znači mali žuti cvet - i deca to prihvataju kao istinu. Niko se ne buni i niko ne pita zašto. Sistem postoji, dakle sistem je normalan.
U The Lobster samci imaju 45 dana da nađu sebi romantičnog partnera u hotelu nalik letovalištu, jer u suprotnom bivaju pretvoreni u životinju po sopstvenom izboru. Recepcioner vodi evidenciju. Serviraju se obroci. Postoji bazen. Apokalipsa ima tačan raspored i satnicu.
Ono što Lanthimos radi u svojim filmovima nije žanr horora, nije distopija u uobičajenom smislu, nije ni satira iako se satira oseća. On uzima logiku svakodnevnog društvenog ugovora - pokoravanja pravilima, i samo je malo zarotira. Dovoljno da postane vidljiva.
Likovi koji ne govore mnogo, ali govore sve Postoji tehnika u glumi koja se zove “emoting” - igranje emocije, pokazivanje gledaocima šta lik oseća. Lica se skupljaju, oči pune suzama, glas drhti. Hollywood je na tome izgradio čitavu svoju industriju.
Lanthimos to zabranjuje.
Njegovi glumci isporučuju tekst ravno, bez intonacije, bez velikog emotivnog komentara. Lik dobija šamar i nastavlja rečenicu. Lik koji voli nekoga to kaže tonom kojim bi možda naručio kafu.
Efekat je fizički neprijatan, jer mi kao gledaoci, neprestano čekamo signal koji nam govori kako da se osećamo. Kad se signal ne pojavi, ostajemo sami sa situacijom. Primorani smo sami da odlučimo. U tom trenutku počinjemo zapravo da gledamo film, umesto da ga konzumiramo.
Kamera koja te uhodi Lanthimos snima posebnom vrstom objektiva koji blago iskrivljuju prostor. Horizonti se savijaju. Sobe izgledaju nešto šire nego što jesu. Lica u uglovima kadra blago su deformisana. Sve je prepoznatljivo, ali ništa nije sasvim pravo.
Kamera postavlja gledaoca u poziciju posmatrača koji nema neutralan pogled - ona je uvek blago “pogrešna”, uvek malo preblizu ili predaleko, uvek gledamo odozgo ili odozdo. Nikad pravo u oči.
Lanthimos je reditelj koji odbija da se odluči za samo jedan vizuelni jezik - u jednom filmu slobodno meša crno-bele kadrove sa zasićenim bojama, fish-eye sočiva koja savijaju prostor sa klasičnim snimanjem iz ruke i statične simetrične kadrove sa haotičnim zoom efektima, stvarajući estetiku koja ne pripada nijednom žanru ali je odmah prepoznatljiva kao njegova.
U The Favourite je otišao još dalje. Period drama snimljena kao da se dešava u sadašnjosti, jer ga nije interesovala rekonstrukcija prošlosti, nego njena jednakovrednost sa sadašnjošću, jer - moć i manipulacija nemaju epohu.
Pored svega toga, ili možda zbog svega toga, kadrovi su besprekorno komponovani. Postoji simetrija u haosu. Postoji lepota koja te dezorijentiše, što je možda i najpotrebnija moguća kombinacija - gledaš nešto prelepo i ne možeš da budeš u miru dok gledaš.
“Film ne trpi dosadu svakodnevice” Lanthimos je rekao nešto što se ne zaboravlja - sve što je očekivano i uobičajeno za svakodnevicu nema mesto u filmu. Film ne trpi dosadu svakodnevice.
Ovo zvuči kao uobičajena filmska ambicija - ali kod Lanthimosa znači nešto radikalno. Ne znači da se filmovi moraju baviti vanrednim događajima. The Favourite je, u suštini, priča o tri žene u dvorani. Dogtooth se dešava u kući i dvorištu. The Lobster se snimao u hotelu i šumi.
Ne radi se o lokaciji ni o radnji. Radi se o tome da svaka scena, svaki dijalog i svaki detalj mora nositi nešto čega nema u životu koji živiš izvan bioskopa. To ne mora biti ništa spektakularno, šta više može biti nešto apsurdno, dovedeno do nelagode. Ali mora biti tu.
To je test koji svaka scena mora da prođe.
Emma Stone: najveća muza reditelja Kada je Emma Stone prvi put radila sa Lanthimosom na The Favourite 2018., niko nije znao da gleda početak jedne od najzanimljivijih kreativnih saradnji u savremenom filmu. Ona je bila A-list zvezda iz romkoma i Spiderman-a, on grčki umetnik kojeg je većina Hollywooda opisivala kao “onog čudnog”. Kombinacija je bila preko potrebna.
Ono što im je zajedničko nije žanr ni stilistika, već tolerancija za neizvesnost. Stone ne pita Lanthimosa šta scena znači. On ne objašnjava. Ona ulazi i uradi stvar. Emocija dođe ili ne dođe, ali to nije njen problem. To je problem onog ko sedi ispred platna.
Zajedno su napravili The Favourite, Poor Things, Kinds of Kindness, Bugonia i kratki film Bleat. Pet puta za šest godina, jezikom koji govore samo njih dvoje.
Apsurd kao najprecizniji realizam Postoji zabluda da su Lanthimosovi filmovi surealistični u smislu da dolaze iz snova, iz nesvesnog, iz mesta gde logika ne postoji. To nije tačno.
Lanthimosovi filmovi su precizno logični. Svaki sistem koji prikazuje ima interna pravila koja se poštuju do kraja.
I baš tu leži genije- apsurd kod Lanthimosa nije odsustvo logike, on je produkt previše logike. To su sistemi koji su dosledno sprovedeni do tačke gde postaju monstruozni. Zvuče poznato jer jesu poznati. Promena jednog parametra i odjednom vidimo sav naš normalni svet u novom svetlu.
Zašto se parovi ponašaju na određeni način u vezama? Zašto prihvatamo pravilo bez pitanja? Šta se desi kada jezik izgubi svoju metaforičnost? Lanthimos ne daje odgovore. On samo zarotira premisu za pet stepeni i pusti da sve ostalo padne samo od sebe.
Besprekorna estetika Na kraju ostaje estetika, jer kod Lanthimosa estetika nije rezultat priče. Ona je ravnopravni deo nje.
Poor Things izgleda kao da je neko uzeo viktorijansku Evropu, ubrizgao joj preveliku dozu boja i arhitekture koja ne postoji, i snimio sve to kroz kadrove koji su blago pogrešni za taj svet. Rezultat
je prelepo nestvaran i savršeno odgovara priči o Belli Baxter, ženi koja vidi svet bez filtera, bez stida i bez uslovljavanja.
Scenografija, kostimi, svetlo - sve to kod Lanthimosa nije pozadina. Sve je nepisani tekst koji se čita paralelno sa dijalogom i često govori više.
To je Yorgos Lanthimos u jednoj slici.
Reditelj koji ne snima filmove da bi vam objasnio svet, već da bi vas ostavio sa pitanjem koje ste oduvek imali, ali niste znali kako da ga postavite.
Na to pitanje - namerno nema odgovora, čak ni u odjavnoj špici.
Možda je ovaj čovek filmski genije upravo zato što ne pokušava to da bude - on samo sledi sopstvenu misao do kraja.
Vodič kroz fashion brendove — od patika i streetweara do premium odeće, uz akcije, popuste i promocije.
Bilbord
Istaknuti postovi u vašem inboxu.
Portal
