Postoji čudna zakonitost u istoriji književnosti - knjiga koju je neka vlast, sud ili bibliotekarski odbor proglasio previše opasnom za čitanje, gotovo redovno se, koju deceniju kasnije, nađe na spisku lektire kojim ta ista društva obavezuju svoju decu da pročitaju. Zabrana retko uspeva da ugasi knjigu. Mnogo češće je čini neuništivom, kao da je sam čin zabrane potpisuje kao nešto vredno pažnje koju, bez skandala, možda nikada ni ne bi dobila.
Četiri priče, iz četiri različite decenije i četiri različita razloga za zabranu, pokazuju koliko su različiti putevi kojima knjiga stigne od zabranjenog materijala do neprikosnovenog klasika.
"Uliks": kada je izdavač sam organizovao sopstveno hapšenje
Roman Džejmsa Džojsa bio je u Sjedinjenim Državama zvanično zabranjen još od 1921. godine, otkako su urednice časopisa koji ga je objavljivao u nastavcima osuđene za opscenost. Izdavačka kuća Random House je, deceniju kasnije, odlučila da tu zabranu ospori na krajnje neobičan način - namerno je uvezla primerak knjige iz Pariza i organizovala da ga carinici zaplene, kako bi mogla da pokrene sudski spor i izbori se za presedan. Advokat koji je vodio odbranu čak je odugovlačio postupak sve dok slučaj nije došao do sudije Džona Vulzija, poznatog kao ljubitelja starih knjiga i pisca elegantnih sudskih mišljenja.
Vulzi je pročitao ceo roman, po sopstvenom priznanju dva puta, pre nego što je 6. decembra 1933. doneo presudu da knjiga nije vulgarna. Njegovo obrazloženje, da delo kod prosečnog čitaoca izaziva mučninu, ali ne i požudu, postalo je jedna od najčešće citiranih sudskih odluka u istoriji, do danas štampana u svakom izdanju romana koje objavljuje Random House. Za nekoliko minuta od objavljivanja presude, izdavač je naložio da slog krene u štampu - "Uliks" je, gotovo preko noći, prešao put od zaplenjene robe do jednog od najuticajnijih romana dvadesetog veka.
"Ljubavnik lejdi Četerli": rečenica koja je sama sebe porazila
Kada je izdavačka kuća Pingvin 1960. godine u Britaniji objavila necenzurisano izdanje romana D. H. Lorensa, tužilaštvo je pokrenulo postupak zbog opscenosti, uveren da će porota podeliti staru pretpostavku da knjige sa eksplicitnim sadržajem treba čuvati podalje od žena, radnika i posluge. Tužilac je pred porotom postavio pitanje da li je to knjiga koju bi poželeli da čitaju njihove supruge ili sluge - ne shvatajući da se obraća poroti od dvanaest ljudi među kojima su bili i doktorka, i nastavnica, i vozač, od kojih retko ko je uopšte imao poslugu. Pitanje koje je trebalo da zvuči kao upozorenje, umesto toga je otkrilo koliko je tužilaštvo ostalo zarobljeno u klasnim pretpostavkama sveta koji više nije postojao.
Sud je posle svega tri sata proglasila knjigu nevinom. Pingvin je odmah odštampao dvesta hiljada primeraka, koji su se rasprodali istog dana, a naredno izdanje posvetili su baš toj presudi. Presuda se danas smatra prekretnicom koja je otvorila vrata slobodnijem izdavaštvu u čitavoj Britaniji.
"Doktor Živago": roman koji je jedna obaveštajna služba prokrijumčarila u drugu državu
Sovjetski književni časopisi odbili su rukopis Borisa Pasternaka 1956. godine, ocenjujući ga kao uvredu prema sopstvenoj revoluciji. Rukopis je ipak, preko italijanskog izdavača, stigao na Zapad i objavljen je 1957. godine, izazivajući bes sovjetskih vlasti koje ga nikada nisu zvanično štampale. Ono što je usledilo zvuči kao zaplet špijunskog trilera, samo što je istinito i danas potvrđeno oslobođenim dokumentima - američka Centralna obaveštajna agencija je tajno organizovala štampanje ruskog izdanja romana u Holandiji, kako bi Nobelov komitet mogao da ga razmatra u originalnom jeziku, a zatim je hiljade primeraka podelila sovjetskim posetiocima na svetskoj izložbi u Briselu 1958. godine, mnogima umotane u plavi platneni povez koji su posetioci, u strahu, cepali na komade da bi lakše sakrili stranice.
Iste godine, Pasternak je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Sovjetsko rukovodstvo ga je prisililo da je odbije, uz pretnju da mu, ukoliko ode u Stokholm da je preuzme, nikada više neće biti dozvoljen povratak u domovinu. Preminuo je dve godine kasnije, nikada ne primivši nagradu koju je osvojio. Roman je u Sovjetskom Savezu zvanično objavljen tek 1988. godine, skoro tri decenije posle njegove smrti, a njegov sin je naredne godine otputovao u Stokholm da konačno primi medalju u ime oca.
"Doživljaji Haklberi Fina": pisac koji je zabranu pretvorio u reklamu
Mesec dana pošto je objavljen 1885. godine, roman Marka Tvena je bibliotekarski odbor u gradu Konkord, Masačusets, proglasio "smećem, pogodnim jedino za sirotinjske četvrti", pozivajući se na grub jezik i dijalekt kojim je pisan, a ne, što je i danas predmet čuđenja istoričara, na rasnu uvredljivu reč koja se u tekstu pojavljuje na stotine puta. Umesto da se brani ili povuče u ćutanje, Tven je odmah prepoznao priliku. U pismu upućenom klubu koji mu je te iste nedelje ponudio počasno članstvo, duhovito je primetio da će mu odbor, zabranivši knjigu, samo udvostručiti prodaju, jer će znatiželjni čitaoci sada poželeti da provere šta je to toliko sablažnjivo, umesto da knjigu, po starom običaju, samo nameravaju da pročitaju, a nikad je stvarno i ne otvore.
Tven je bio u pravu. Roman se od tada nikada nije prestao štampati, a Ernest Hemingvej je decenijama kasnije izjavio da čitava američka književnost potiče baš iz te jedne knjige. Ironično, knjiga i danas ostaje jedna od najčešće osporavanih u američkim školama, samo sada iz sasvim drugačijih, mnogo ozbiljnijih razloga nego što je bio "grub dijalekt" kojim se odbor iz Konkorda toliko zgražavao.
Ono što ove priče, zajedno, otkrivaju
U sve četiri priče, zabrana nije uspela da postigne ono što je nameravala. Umesto da knjigu ugasi, svaka zabrana je oko nje izgradila priču dovoljno snažnu da nadživi sam povod za zabranu - sudsku presudu koja se i danas citira, porotu kojoj je posvećeno čitavo izdanje, tajnu operaciju dve obaveštajne službe, ili pismo u kome pisac duhovito zahvaljuje cenzorima na besplatnoj reklami. Knjiga preživljava zabranu ne uprkos pažnji koju ta zabrana donosi, nego upravo zahvaljujući njoj - dokaz da je najsigurniji način da se neko delo zaboravi, po pravilu, ravnodušnost, a nikako gnev.
