Prve dve ploče Gracie Abrams izgradile su joj sasvim jasnu ulogu u sopstvenoj diskografiji - bila je devojka kojoj se nešto dogodilo, glas iz spavaće sobe koji šapatom priznaje sve što je preživela, uvek sa jasno imenovanim krivcem na drugom kraju priče. Ta formula joj je donela mesto na turneji Taylor Swift, grammy nominacije, saradnje sa najistaknutijim muzičarima i, neizbežno, titulu jedne od najtalentovanijih umetnica naše generacije. Ono što joj kritičari nisu tako lako opraštali jeste utisak da je uvek ta koju je neko povredio, a nikad ta koja povređuje. Možda upravo zato ovaj album deluje kao trenutak u kome prvi put pokušava da izađe iz uloge koju su joj, delom publika, a delom i sopstvene pesme, godinama dodeljivale.
17. jula, Gracie Abrams je objavila treći studijski album, pod nazivom "Daughter From Hell", i po prvi put u njenoj karijeri, krivac u pesmi nije uvek neko drugi. Najzanimljiviji deo ove promene nije samo u tome što se menjaju uloge, već u osećaju nelagode koji album ostavlja iza sebe. Ovo nije ploča koja pokušava da opere ruke svog glavnog lika, već ona koja ostaje dovoljno dugo u neprijatnim trenucima i pita šta se dešava kada sopstvena istina nije naročito laskava.
Uloga koja je postala prevelika da bi u nju stala cela priča
Prve dve ploče, "Good Riddance" i "The Secret of Us", oslanjale su se na intimnost gotovo nelagodnu u svojoj otvorenosti - tihi vokal, minimalna produkcija, tuga, prepisana iz ličnog dnevnika, bez uvijanja. Taj pristup je funkcionisao, ali je i stvorio određeno očekivanje - slušalac je znao da će, u svakoj pesmi, Gracie biti ta kojoj je nešto oduzeto, a ne ta koja je nešto oduzela. Kritičari su počeli da primećuju da ta uloga, koliko god iskrena delovala, počinje da liči na žanr sam za sebe - devojka čije se srce uvek slama i nikad ta koja slama tuđe. To naravno nije bila zamerka njenom talentu, koliko osećaj da svaka sledeća priča počinje iz gotovo iste emocionalne tačke.
Ona je, prema navodima iz nekoliko intervjua koje je dala uoči izlaska novog albuma, čula svaku reč te kritike. Treći album, sniman sa Aronom Desnerom iz benda The National, uz gostujuće doprinose Marcusa Mumforda i Bona Ivera, nastala je, kako je sama opisala, u periodu tišine posle turneje - period u kome su, kako kaže, dvadesete godine počele da joj deluju čudno, usamljeno na sasvim nov način, a detinjstvo i dalje neprijatno blizu.
Kada devojka iz pesme postane ta koja odlazi
Najjasniji znak preokreta dolazi u pesmi "Good Reason", u kojoj Gracie ovog puta napušta partnera koji joj nije učinio ništa nažao - nekoga toliko blagog da joj dopušta čak i sopstveni odlazak bez otpora. Cela pesma je potraga za opravdanjem koje ne postoji - šta bi bilo kad bi bilo? Da je bar vreme bilo pogrešno, da je bar on bio okrutan, da je bar voleo manje - ali nijedan izgovor ne drži vodu, i pesma se završava priznanjem da bi joj, u sopstvenom srcu, bio potreban dobar razlog da uradi ono što je uradila, a njega nema.
Slično se dešava u pesmi "Mews", smeštenoj u London, gde opisuje sopstveni raspad veze rečima koje su njen najsuroviji autoportret do sada - umesto da bude čvrsto tlo na koje se partner oslanja, ona postaje prepreka o koju se on spotiče. Čak i u pesmi "Hit the Wall", prvom singlu sa ploče, sebe opisuje kao pukotinu u asfaltu, nešto na šta se nagazi slučajno i saplete, a ne kao žrtvu tuđeg nemara. Na ovom albumu metafore više nisu tu da ublaže krivicu, već da joj daju oblik.
Majka, dug i pesma koja nosi ime cele ploče
Naslovna numera ploče, opisana kao njena najsirovija i muzički najhrabrija pesma do sada, direktno se obraća majci. Umesto uobičajene ispovesti o tuđoj krivici, Gracie ovde istovremeno zahvaljuje i traži oproštaj - za to što je, kako sama kaže, bila težak, buntovan tinejdžer i “ćerka iz pakla”. Slika duga koji se vraća, nasleđa koje se prima i ne zaslužuje uvek, provlači se kroz celu pesmu, praćena izobličenom gitarom koja zvuči sasvim drugačije od uglađene, tihe produkcije po kojoj je do sada bila prepoznatljiva.
Ovo je, čini se, najjasniji trenutak u kome ploča postaje ono što njen naslov zapravo obećava - priznanje da je, u priči o sopstvenom odrastanju, ona povremeno bila lik od koga je trebalo tražiti izvinjenje, a ne samo lik kome se ono duguje. Malo je pop albuma koji su spremni da tako otvoreno priznaju da odrastanje podrazumeva i suočavanje sa sopstvenim greškama.
Nož u ledjima koji se ne vadi
Kroz čitavu ploču provlači se i slika noža - pominje se najmanje četiri puta, uključujući i posebnu, klavirski vođenu baladu koja upravo tako i nosi ime. Umesto uobičajene metafore rane koju treba zalečiti, Abrams ovde opisuje bol koji odlučuje da zadrži, gotovo nazove i neguje, umesto da ga izvadi i pusti da zaraste. To je suptilna, ali značajna promena u odnosu na njene ranije ploče, gde je bol uvek bio nešto što joj se dešava. Ovde, po prvi put, bol postaje nešto što ona sama bira da ponese sa sobom, svesno i tvrdoglavo.
Kao da album sugeriše da neke rane prestanu da bole tek onda kada odustanemo od potrebe da ih što pre zatvorimo.
Hrabrost da se bude negativac u sopstvenoj priči
Ono što "Daughter From Hell" čini značajnijom od pukog pomaka u zvuku jeste vrsta hrabrosti koja retko prati mlade izvođače, posebno na tački karijere koja nosi rizik da izneveri publiku već naviknutu na formulu koja je donela prve uspehe. Biti povređena strana u pesmi je, koliko god bolno emotivno, relativno bezbedna pripovedačka pozicija - publika automatski saoseća, kriv je uvek neko drugi. Priznati da si, u nekoj od svojih priča, bio taj koji odlazi, taj koji povređuje, taj koji majci duguje izvinjenje umesto da ga od nje očekuje, zahteva potpuno drugačiju vrstu izloženosti. Možda upravo zato ovaj zaokret deluje ubedljivo - ne zato što pokušava da promeni Gracie Abrams, već zato što dopušta da bude manje uredna, manje dopadljiva i, paradoksalno, mnogo stvarnija.
Gracie Abrams je, sudeći po ovom projektu, odlučila da tu izloženost prihvati u potpunosti. Umesto da nastavi da piše sebe kao stalnu žrtvu u tuđim pričama, "Daughter From Hell" je album u kome ona, po prvi put, otvoreno priznaje da je u pojedinim od tih priča imala ulogu negativca - i da je taj negativac, sudeći po sopstvenim rečima, možda čak i zaslužio tu titulu.
