Nije potrebno mnogo godina da bismo počeli da kupujemo stvari koje smo nekada s velikim zadovoljstvom izbacili iz kuće. Dovoljno je deset ili petnaest. Toliko obično prođe između trenutka kada neki komad garderobe, komad nameštaja ili sitnica iz svakodnevice postanu oličenje svega što više ne želimo da budemo i trenutka kada se, gotovo neizmenjeni, vrate u izloge kao predmet nove želje.
To se ne događa zato što smo nostalgični, niti zato što nam je ponestalo novih ideja. Događa se zato što se odnos prema stvarima menja mnogo sporije nego što mislimo. Predmet ostane isti. Promeni se jedino osoba koja ga gleda.
Široke farmerke možda su najbolji primer. Nekada su bile svuda, zatim su godinama predstavljale sinonim za loš ukus, da bi se danas vratile kao jedan od najpoželjnijih krojeva. Razlika je jedino u jeziku. Ono što je juče bilo “zastarelo” danas je “nasleđe”, “arhivski model” ili “bezvremenski klasik”. I bez mnogo premišljanja plaćamo više za gotovo identičan komad koji smo nekada jedva čekali da odnesemo do kontejnera.
Isto važi i za gramofonske ploče - pre deset godina mnogi su ih bacali ili pakovali u kutije kao beskorisnu starinu, dok se danas za pojedine albume plaćaju stotine evra, kao da su oduvek bili dragoceni, a ne samo privremeno zaboravljeni.
Zanimljivo je da se pritom gotovo nikada ne osećamo kao da smo pogazili sopstveno mišljenje. Naprotiv. Imamo utisak da smo ovoga puta doneli bolju odluku. Kao da je predmet čekao da ga konačno razumemo.
Ukus nikada ne ide samo napred
Postoji uporno uverenje da ukus sazreva pravolinijski. Da svaka nova faza života briše onu prethodnu i da, kako godine prolaze, postajemo sve sigurniji u ono što volimo. Lepo zvuči, ali stvarnost je mnogo neurednija od toga.
Ukus se retko kreće pravo. Mnogo češće kruži.
Ono što smo odbacili vraća se u nekom drugom obliku, u drugačijem trenutku i sa drugačijim značenjem. Ne zato što smo nekada bili u pravu ili zato što smo sada pametniji, već zato što iste stvari nikada ne gledamo istim očima.
Sa dvadeset godina garderoba često služi kao dokaz da pripadamo određenoj generaciji, društvu ili ideji o sebi. Sa trideset ili četrdeset ona postaje nešto mnogo jednostavnije - stvar koju želimo da nosimo. Ta promena deluje malo, ali menja gotovo sve.
Zbog toga se ne vraćamo istim predmetima. Vraćamo im se kao drugačiji ljudi.
Ono što bacamo nikada nisu samo stvari
Kada čistimo ormare, podrume ili tavane, retko donosimo odluke isključivo o predmetima. Mnogo češće odlučujemo šta želimo da zaboravimo.
Jedna jakna postane bivša veza. Sat postane posao koji smo napustili. Stari servis za ručavanje podseća na stan u kojem više ne živimo. Predmeti vrlo lako preuzmu ulogu uspomena, pa ih izbacujemo sa uverenjem da ćemo zajedno s njima ostaviti iza sebe i deo života koji nam više ne prija.
Godinama kasnije postane jasno da problem nikada nije bio u njima.
Predmet nije zastareo. Samo je bio vezan za period koji nismo znali kako drugačije da zatvorimo.
Možda zato povratak istim stvarima nema mnogo veze sa sentimentalnošću. Mnogo više govori o tome da smo konačno prestali da bežimo od verzija sebe koje su ih nekada volele.
Nostalgija kao najuspešniji poslovni model
Industrija mode i dizajna odavno je shvatila ono što kupci tek povremeno primete. Ništa ne nestaje zauvek.
Trendovi danas kruže brže nego ikada. Ono što je juče izgledalo zastarelo već za nekoliko sezona dobija novo ime, novu kampanju i novu cenu. Nostalgija više nije usputna emocija, ona je postala najjača tržišna strategija.
Ali, ni najbolja strategija ne bi bila dovoljna da u nama ne postoji spremnost da se vratimo onome što smo odbacili. Zato povratak starih trendova nikada nije samo priča o modi. On govori o ljudima koji su stigli do godina u kojima više nemaju potrebu da se neprestano udaljavaju od sopstvene prošlosti.
Možda prvi put shvate da odrastanje ne znači neprekidno odbacivanje svega što je bilo pre. Zapravo, vrlo često znači upravo suprotno.
Šta zapravo kupujemo?
Kada ponovo kupimo stvar koju smo nekada bacili, ne kupujemo samo predmet. Kupujemo pravo da promenimo mišljenje bez osećaja da smo izgubili doslednost.
Kupujemo potvrdu da neke odluke nisu bile pogrešne, već donesene prerano. Da smo se pojedinih stvari odrekli zato što nam u tom trenutku više nisu bile potrebne, a ne zato što su zaista izgubile vrednost.
Na kraju, možda je upravo u tome razlog zbog kojeg nam povratak starim stvarima deluje toliko prirodno. Ne zato što se moda stalno vraća, već zato što se i mi, pre ili kasnije, vratimo delovima sebe od kojih smo nekada uporno pokušavali da odemo. Ispostavi se da su nas sve vreme čekali na istom mestu.
