Elizabeth Tejlor je imala na desetine kultnih filmskih ostvarenja, osam brakova, sedam muževa i jednu ljubav koja je trajala čitav njen život. Nije to bio ni Burton, ni Todd, ni Hilton, već bogata zbirka nakita vredna stotinu trideset i sedam miliona dolara.
Nakit koji je nosila nije bio sporedna napomena uz njenu karijeru, već paralelna biografija koja se razvijala sopstvenim tokom.
Kažu da su se vodeći draguljari sveta plašili njenog oka i da je bila pravi ekspert za drago kamenje.
U njenoj glavi postojala je ideja da dragulj mora da se nosi, da se koristi u svakodnevnom životu, da učestvuje u njemu. U tom smislu, Elizabeth Taylor nije pravila nikakvu razliku između crvenog tepiha i sunčanja na bazenu na način na koji je industrija to očekivala. Granica između spektakla i intime kod nje je bila stalno pomerana.
U tom kontekstu, saradnja sa kućama kao što su Bulgari, Cartier, Van Cleef & Arpels ili Tiffany & Co. nije bila samo puki odnos klijenta i brenda. To je bio odnos u kojem je jedna ličnost aktivno učestvovala u definisanju načina na koji se luksuzni nakit može doživeti.
Burmanski rubini
Burmanski rubini koje je dobila od Mike Todd-a predstavljaju jednu od najčešće pominjanih tačaka zanimljive priče o kolekciji ove legende. Reč je o kamenju koje pripada kategoriji koja se u gemologiji označava kao “pigeon’s blood”, intenzivnoj crvenoj boji koja se danas ne može reprodukovati na tržištu u istom obliku. Promene u političkim i ekonomskim uslovima u regionima gde su se takvi rubini vadili učinile su ih izuzetno retkim, do tačke u kojoj njihovo postojanje u savremenim kolekcijama ima isključivo istorijsku, a ne komercijalnu dimenziju.
Elizabeth Taylor je te rubine čistila običnom četkicom za zube i votkom pored bazena. Nije ih čuvala u sefu, nije ih nosila samo na posebnim prilikama, nije ih tretirala kao muzejske eksponate. Taj detalj je važan ne zato što je egzotičan, već zato što pokazuje njeno shvatanje - vrednost nije u novcu, već u upotrebi. Dragulj koji se ne nosi na ruci ili vratu, gubi sav svoj smisao.
O kulturnom značaju ovog rubina govori činjenica da je prodat na aukciji 2011. godine, za 4,2 miliona dolara i danas je deo Cartier Heritage kolekcije. Cartier je, dakle, otkupio svoje delo.
“LA PEREGRINA” Sličan odnos može se videti i u priči o “La Peregrina” biseru. Taj predmet nosi slojevitu istoriju koja se proteže kroz nekoliko vekova evropske monarhije, od španskog dvora do portreta koje je radio Velázquez. Kada je Richard Burton kupio biser na aukciji, on je već bio predmet sa izuzetno kompleksnom biografijom, daleko izvan konteksta nakita u modernom smislu.
Ali, ono što je tu priču učinilo poznatom nije istorijski kontinuitet samog bisera, već način na koji je ušao u privatni život Elizabeth Taylor. Incident u kojem je njena pudlica progutala biser postao je deo šire kulturne memorije upravo zato što je u sebi sadržao kontrast između ekstremne istorijske vrednosti i banalnosti svakodnevnog života. Predmet koji je preživeo kraljevske dvorove i vekove političkih promena zamalo je nestao u jednom hotelskom trenutku bez ikakvog istorijskog značaja. Taj sudar dve realnosti je ono što priči daje trajnost.
Kasnije je Cartier oko “La Peregrine” izgradio novu ogrlicu, kombinujući je sa dijamantima i rubinima, i time je biser dobio novu fazu života, sada već kao deo modernog luksuznog narativa. Kada je ta ogrlica prodata na aukciji 2011. godine za više od jedanaest miliona dolara, La Peregrina je ponovo prešla iz privatnog u javni prostor, što je u suštini obrazac koji prati većinu predmeta iz kolekcije Elizabeth Taylor.
Sličan obrazac postoji i u priči o dijamantu koji danas nosi njeno ime. Richard Burton ga je kupio 1969. godine, u trenutku kada je javni interes za njihov odnos već bio deo globalne kulturne slike. Dijamant od 33 karata nije bio samo dragulj, već i simbol jedne vrste odnosa između javne ličnosti i luksuza. Elizabeth Taylor ga nije tretirala kao muzejski predmet, već kao deo svakodnevnog identiteta, što je u potpunoj suprotnosti sa načinom na koji se takvi komadi obično čuvaju.
Prsten i princeza Margaret
Čuvena anegdota sa princezom Margaret dodatno osvetljava priču. U trenutku kada je komentar o “vulgarnošću” dijamanta izrečen, u pitanju nije bila procena estetske vrednosti, već sudar dve percepcije luksuza. Jedna je pripadala institucionalnom, druga ličnom. Kada je prsten stavljen na ruku princeze, ta razlika je privremeno nestala, što pokazuje koliko je percepcija predmeta u luksuznom svetu često uslovljena kontekstom, a ne samim objektom.
Bulgari i rimske ulice
Odnos sa Bulgari kućom dodatno pokazuje kako je Elizabeth Taylor učestvovala u oblikovanju modernog identiteta luksuznih brendova. Tokom snimanja Kleopatre u Rimu, taj odnos je dobio svoju formu, ali je vremenom prerastao u dugotrajnu vezu između osobe i kuće koja proizvodi predmete koji su istovremeno komercijalni i kulturni. Smaragdni setovi koje je Richard Burton poklanjao kasnije su postali deo zvanične istorije Bulgari brenda, što pokazuje kako se privatni izbori ponekad transformišu u kulturno nasleđe. MAJKL DŽEKSON I ZLATNI MAJMUN U kontrastu sa ostatkom cele kolekcije, stoji poklon koji je dobila od Michaela Jacksona, ogrlica u obliku majmuna ukrašena dragim kamenjem. Na prvi pogled, taj komad deluje kao potpuno odstupanje od ostatka velelepne zbirke, ali upravo zato ima posebnu ulogu. On ne pripada istoriji kraljevskih dvorova ili aukcijskih rekorda, već intimnoj istoriji prijateljstva između dve javne figure koje su odrastale u sličnim uslovima izloženosti i konstantnog pritiska.
Opalni set nakita
Među svim komadima koji su prošli kroz ruke Elizabeth Taylor, postoji i jedan koji deluje gotovo namerno tih u odnosu na ostatak kolekcije. Opalni set koji je dizajnirala Darlin De Sedl 1999. godine, izveden u zlatu i formiran kao narukvice, prsten i naušnice, nikada nije imao težinu istorijskih dragulja koji ga okružuju. Na aukciji 2011. prodat je za svega nekoliko hiljada dolara, gotovo neprimetno u kontekstu u kojem su drugi komadi prelazili milionske iznose. Ali, tržište luksuza retko ostavlja stvari na tom mestu. Vremenom, isti set se ponovo pojavio, ovog puta sa potpuno drugačijom cenom i drugačijim značenjem, kao da je tek naknadno dobio svoju pravu vrednost.
Danas se taj komad nalazi u kolekciji Taylor Swift.
Aukcije i kulturno nasledje
Kada se celina njene kolekcije posmatra u kontekstu aukcije 2011. godine, ukupna suma od sto trideset sedam miliona dolara predstavlja samo finansijski okvir jedne mnogo složenije priče. Sav prihod koji je otišao u “Elizabeth Taylor AIDS Foundation” dodatno menja značenje te brojke. Predmeti koji su u jednom trenutku funkcionisali kao privatni luksuz postali su instrument javnog dobra, čime se zatvara krug koji je počeo individualnim izborom, a završio se institucionalnim uticajem.
U tom smislu, Elizabeth Taylor nije samo figura iz istorije filma ili luksuza. Ona je primer kako lični ukus, kada je dovoljno dosledan i prepoznatljiv, može da utiče na način na koji se čitava industrija odnosi prema predmetima koje proizvodi. Nakit u njenom slučaju nije bio ukras, niti statusni simbol. Bio je oblik jezika kojim je jedna žena izražavala svoj odnos prema svetu, u kojem se istorija ne posmatra, već nosi.
